* Tekst je izvorno objavljen na portalu E-novina 8.12.2009.
Protekle nedelje, kao i toliko prethodnih, živote građana Srbije obeležio je njen predsednik. Taj Dragoljupče naše animirane stvarnosti pojavio se na malim ekranima i u svim drugim medijima odmah u ponedeljak ujutro i sve do „Utiska nedelje“ nije prestao da se šunja po etru, kancelarijama, dnevnim i drugim sobama, toaletima i javnim kućama, jednom rečju svuda gde je na teritoriji celovite otadžbine i njenih kolonija kročila ljudska noga. Svejedno da li je u Briselu, u Prokuplju, u sudnici ili ludnici, na Andrićevom vencu, predsednik je uvek tu, uz nas. Uopšte nije važno da li govori, romori, glumi, laže, izmišlja, preuveličava, uopšte nije važno da li je vitez tužnog lica ili seljak veseljak, da li se češlja dok država dogoreva ili je i u tom pogledu suzdržan, svejedno, predsednik Boris Tadić je sa nama, u našim mislima, u našim očima, srcima i genitalijama, i gde god da je, on to zaslužuje jer je najlepši, najpametniji, najuporniji. Hajde, ipak, da na trenutak ostavimo natčoveka na miru, kad već on neće da ostavi nas. Neko, razume se, mora da popusti.
Evo nas već u novom redu, u emisiji „Utisak nedelje“. U studiju domaćica Olja Bećković i njeni gosti: Miodrag Zec, Cvjetin Milivojević i Božidar Đelić. Tema je valjda trebalo da bude izveštaj Državne revizorske institucije u kome stoji da su pojedini ministri zloupotrebili javni novac ali se, kao uvek u „Utisku nedelje“, poćeraju i druge teme, sa temama i sagovornici, i tek što na Ćeranića polju započne pravo ćeranje, domaćica Olja prekida igru i počne da prećeruje sa svojim zamuckivanjima, potpitanjima i ostalim prećeranijama. Ipak, Zec i Milivojević su se makar malo poćerali sa državom, njenom glomaznom administracijom, srazmerno neprimetnom privredom, lošim zakonima koji se primenjuju, poput Zakona o državnom budžetu, koji je, po sopstvenom priznanju pisao Đelić, i relativno dobrim koji se ne primenjuju, sa korupcijom, regulatornim telima i sl. Đelić je, naravno, ćerao svoju priču o ukidanju viza, o uspesima Vlade, o sopstvenom životu u ultra konkurentskim društvima, o opkladi sa Olijem Renom i učenju finskog jezika. I tako, reč po reč, završio se prvi deo emisije. Usledili su predlozi za utisak nedelje i naravno, repriza svih Utisaka nedelje u prethodnih šest godina, repriza animirane stvarnosti Srbije – Dragoljupče uvek i svuda: prvo, jedinstvo i bratstvo sa Jedinstvenom Srbijom i njenim predsednikom; drugo, jedinstvo i bratstvo sa Žakom Baroom i Olijem Renom; treće, jedinstvo i bratstvo sa premijerom Cvetkovićem; četvrto, jedinstvo i bratstvo u znoju i suzama sa članovima Demokratske stranke… i ko zna koliko bi toga bilo da nedelja nema samo sedam dana. A tek sedmi, ili tu negde, predlog za jasan utisak o tome u kakvoj državi živimo bio je posvećen Brankici Stanković, autorki „Insajdera“. Ona je poslednjih dana dobila pregršt pretnji smrću od pripadnika raznih navijačkih grupa i to samo zato što je profesionalno obavljala svoj posao.
Nisam očekivao da će ova opasna priča i njena protagonistkinja dobiti podršku gledalaca, jer većina građana Srbije su već dugo godina unazad samo gledaoci i posmatrači sopstvene propasti, ali sam od gostiju, ili makar nekih gostiju, očekivao da će svojim glasom braniti pravo na slobodu govora, mišljenja i informisanja, da će ukazivanjem na slučaj Brankice Stanković pokušati da probude tu javnost u hibernaciji i državne organe koji uz nju očigledno dremaju. Prevario sam se. Sva tri gosta su svoj glas za utisak nedelje dali nekim od predloga sa predsednikom države u glavnoj ulozi, a pobedio je predlog koji se odnosio na ukidanje viza građanima Srbije, ili pravo na slobodu kretanja, kako su mnogi lokalni političari protumačili odluku iz Brisela.
Građani Srbije su tu slobodu čekali 17 godina. Ona je došla izdaleka. Ali, šta ćemo sa slobodom u sopstvenoj zemlji? Postoji li u Srbiji sloboda u punom značenju te reči? Postoji li sloboda i pravo na istinu, na seksualno opredeljenje, na posao, na zaradu, na godišnji odmor? Postoji li, konačno, pravo na život? Odgovor je jasan: formalno Da, praktično Ne, ili Ne u potpunosti. U ovoj zemlji slobodu eksploatišu samo psi lutalice, psi ratova i podzemlja.
Na kraju „Utiska nedelje“, kada su voždovački i svesrpski „naprednjaci“, uz harmoniku i prasetinu, slavili pobedu na izborima, Olja Bećković je predstavnika vlasti, ministra Đelića, podsetila na slučaj Brankice Stanković i pretnji koje su joj posredstvom Face Book-a uputili slobodni huligani, miljenici sudija Okružnog suda u Beogradu i svih drugih sudova u Srbiji, kao i desničarske srpske opozicije. Ministar je tiho rekao da je Srbija na testu, da ti banditi nemaju veze sa sportom već sa nasiljem. Propustio je ministar da kaže zašto država ne sme da im se suprotstavi, zašto i posle svih tragičnih događaja u poslednje vreme još uvek toleriše kriminal i javašluk ne samo na stadionima, nego i na ulicama, kafićima i splavovima. Umesto toga, čovek koji je odrastao i školovao se u ultra konkurentnim sistemima i koledžima, rekao je da su te i takve barabe ubile Brisa Tatona, mladog čoveka iz Tuluza, prijatelja Srbije. A onda je, kao utisak nad utiscima svih „Utisaka nedelje“, inteligentni Đelić, kako ga je više puta tokom emisije pohvalio profesor Zec, izgovorio do nepodnošljivosti bljutavu i uvredljivu rečenicu, koja bi, poput one na ulasku u Danteov Pakao, trebalo da upozori na sudbinu Brisa Tatona svakoga ko se usudi da makar i prijateljski poseti Srbiju:
„Da je preživeo, hvalio bi ovu zemlju!“
Tako je završen još jedan „Utisak nedelje“, i tako je izgubljena svaka nada da će oni koji ostanu ovde ikada dočekati slobodu. Zato krajnje ljudski zvuči prepev poznatih Šantićevih stihova: „Idite odavde, sunce tuđeg neba lepše će vas grejati nego što ovo greje…“
Sinisa Boljanovic's Blog 