Juče je na groblju manastira Rakovica sahranjen patrijarh Srpske pravoslavne crkve, građanin Gojko Stojčević. Završnom činu pogreba prethodila je zaupokojena liturgija i opelo ispred Hrama Svetog Save, kojima su činodejstvovali patrijarh vaseljenski Vartolomej i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije sa arhijerejima i sveštenstvom. Kako je saopštio MUP, pomenutim ceremonijama prisustvovalo je više od pola miliona građana i građanki, a neko dokon je izbrojao da je u prethodna tri dana, koliko je trajala nacionalna žalost, isto toliko ljudi prošlo kroz Sabornu crkvu i u mimohodu odalo počast blaženopočivšem poglavaru SPC.
Bila je to, dakle, još jedna prilika koju je vlast prepoznala i odlično iskoristila za svoje političke potrebe. Proglasila je trodnevnu žalost na teritoriji Republike kako bi, bez obzira na okolnost, uživala u „probuđenoj dobroti naroda“, kako reče pomenuti Amfilohije u oproštajnom govoru ispred Hrama, u još jednoj javnoj lakrdiji dokazivanja „fundamentalnih vrednosti srpskog bića“, kako reče drugi čovek Srbije – Milorad Dodik, a da pri tom građani ne znaju koje su to vrednosti, kao što nisu bili sigurni da li se opraštaju od poglavara crkve Pavla ili građanina Stojčevića. Jer, svi koji su u kamere RTS illi neke druge televizije govorili dok su satima čekali u redu da celivaju mošti u Sabornoj crkvi, isticali su pokojnikove karakterne osobine, njegov moral, skromnost i isposništvo, a to nema baš nikakve veze sa srpstvom i njegovim fundamentalnim vrednostima, niti sa duhovnošću čija snaga nas je ujedinila, sačuvala od propasti i svetskih neprijatelja u poslednje dve decenije. Biće, pak, da su ti građani govorili o Gojku Stojčeviću misleći na patrijarha Pavla što, dakako, nije isto. Jer, patrijarh je ipak institucija, ili preciznije, glavna funkcija u instituciji koja se zove Srpska pravoslvna crkva.
Građanina Gojka Stojčevića nisam poznavao pa prema tome o njemu ne mogu ni govoriti. Patrijarha Pavla takođe nisam upoznao ali o njemu ipak ponešto imam pravo da kažem. Ne samo zato što sam igrom slučaja pravoslavni hrišćanin, nego i zato što je na izvestan način on bio javna ličnost, neko ko je rukovodio Crkvom u vreme kada ona postaje važna institucija u društvu.
Mislim, pre svega, da patrijarh Pavle zaista nije želeo da postane prvojerej, kao što je posvedočio sveznadar Amfilohije. Kao strogom i disciplinovanom monahu, verujem da mu je javni život bio teret. Ali, na slovo Ustava SPC i kocke koja je te 1990. godine pala na njega, nije imao pravo žalbe. Postao je 44. patrijarh i to one iste godine kada je Slobodan Milošević na izborima dobio preko 80% glasova svekolikog srpstva, a samo godinu dana nakon toga poveo to isto srpstvo u sunovrat i bedu. Patrijarh Pavle je upravo tada propustio veliku priliku da zaista bude živi svetac i jasno i glasno pozove svoje stado da se suprotstavi krvavoj Miloševićevoj politici i prihvati život sa svojim susedima u svakoj od republika bivše Jugoslavije. Pošto to nije učinio, dogodili su se stravični zločini u ime srpstva, dogodio se zločin vaseljenskih razmera u Srebrenici, a kasnije smo se uverili posredstvom video snimaka koji su zločincima služili kao dokaz patriotizma da su njihova zlodela blagosiljali sveštenici one iste crkve čiji je poglavar bio. Uzalud je kasnije patrijarh Pavle pozivao na mir, bilo je kasno za žrtve. I uzalud su njihove porodice čekale patrijarhovo izvinjenje i molbu za oproštaj. Nikada čestiti i smerni Pavle Stojčević na funkciji patrijarha to jasno nije izgovorio, iako je više puta isticao da je zločina bilo na svim stranama i među svim narodima i kao takve ih osudio. I šta onda vrede sve kasnije izjave kao ona „budimo ljudi“, kada se takvi nismo pokazali onda kada je to bilo potrebno i kada smo zaista mogli da sačuvamo čast i dostojanstvo civilizovanog naroda. Zato nije čudno što su i danas srpski nacionalisti najbliži Bogu, zato nije neobično što se lojalnost svom rodu i pravoslavnoj veri dokazuje na način kako to rade pripadnici Obraza, Srpskih dveri, Nacionalnog stroja i sličnih organizacija, koji nisu zaboravili da se početkom devedesetih godina sa verom u Boga )pravoslavnog) ubijalo i šenlučilo uzduž i popreko Titove Jugoslavije, da se ljubav prema svom narodu merila recipročnom mržnjom prema drugim narodima, da je veći Srbin bio onaj koji je ubio više Muslimana. I zato je za pripadnike tih organizacija Ratko Mladić najveći Srbin, i zato patrijarh Pavle, kao i Slobodan Milošević, snosi veliku meru odgovornosti. Ali, nije moje da sudim, porazgovaraće se Pavle sa Sudijom ovih dana.
Današnja vlast u Srbiji lukavo je prepoznala da njihovo, civilno stado, njihove ovce nisu baš razlučile ko je pre nekoliko dana umro – da li skromni, pošteni i blagi Gojko ili stari iskusni patrijarh zbog čega su odlučili da paniku zbog prethodno proglašene epidemije gripa zamene patetikom zbog smrti Gojka Pavla patrijarha. Još jednom se svekoliko srpstvo odazvalo pozivu, ovoga puta ne na doček, kao što smo već navikli, nego na ispraćaj, jer na njih smo pomalo zaboravili.
Patrijarh Pavle je umro u dubokoj starosti, maršal Josip Broz takođe, a Zoran Đinđić, kada je ubijen, imao je bezmalo onoliko godina koliko pomenute starine na polovini svojih života. Iako su pripadali različitim generacijama i imali različita obrazovanja i uverenja kao i istorijske uloge, građani ove zemlje su ih ispratili u podjednako dugim povorkama i litijama. Mnogi među njima mogu da se pohvale da su oplakali i Broza i Đinđića i Patrijarha Pavla, ili makar dvojicu. Postoje najmanje dva smera u kojima može da se uputi logika koja raspolaže takvim podacima. Jedan vodi do zaključka da su neki od građana ove zemlje za poslednjih trideset godina bili i komunisti i demokrate i vernici, a drugi, da iskreno i istinski nisu bili ni jedno ni drugo ni treće. Oba smera vode samo do licemerja, tamo gde vode gotovo svi putevi u ovoj zemlji.
Ko su ti građani koji su prisustvovali pomenutim ispraćajima ? To svakako nisu članovi porodica ili prijatelji pomenutih ličnosti jer bi u tom slučaju povrke i litije bile neuporedivo kraće. To bi trebalo da budu oni koji su cenili osobe čijim su sahranama prisustvovali, poštovali i sledili njihove ideje i uverenja. Može li, međutim, jedan čovek za svoga života slediti Brozova, Đinđićeva i uverenja patrijarha Pavla? Očigledno može, jer, kao što je rečeno, bilo je poslednjih dana i takvih koji su celivali mošti patrijarha, a tri decenije ranije u mimohodu su prošli kroz Kuću cveća. OK. Ostavimo te dokoličare da stoje u nekim budućim redovima, sve dok u njima ne dočekaju svoj red.
Poverujmo sada drugoj strani razuma i nacionalnoj televiziji i kažimo: svih 500 hiljada građana ove zemlje, koliko ih je juče bilo u litiji i na opelu ispred hrama Svetog Save, pripadaju stadu blaženopočivšeg patrijarha Pavla, jer, nisu valjda svi iz kruga rodbine ili prijatelja. . I pridružimo tom stadu još toliki broj onih koji su prošli kraj odra u Sabornoj crkvi. Jednostavnim zbrajanjem tih cifara i oduzimanjem onih koji su bili i u Sabornoj crkvi i na pogrebu, dobijamo najmanje pola miliona pravoslavnih vernika, sledbenika Hrista Boga i njegovog pastira, patrijarha srpskog Pavla. Nemam ništa protiv. Štaviše, klanjam se matematici i nacionalnom servisu.
Ponavljam: kamere te javne kuće što polaže kukavičja jaja u gnezdo Elektrorprivrede zabeležile su izjave pripadnika stada dok su satima čekali, a poneki i kolabirali u redovima ka Sabornoj crkvi. Bez izuzetka, svi su rekli da smo izgubili „živog sveca“, skromnog i poštenog čoveka, asketu prvog reda, neporočnog i siromašnog monaha, duboko moralnog i čestitog arhijereja. Možda je zaista tako. Ali, vratimo se na trenutak onom pitanju: ko su, u stvari, ti ljudi koji su stajali u redovima i koji su dali takve izjave, a među njima nisu bile samo anonimne, nego i dobro poznate javne ličnosti pa i političari? Da li su to zaista sledbenici patrijarha, istinski hrišćani? Da li su svi oni skromni, pošteni, čestiti, moralni, neporočni, nepohotni? Ne, na oba pitanja oddgovaram sa – NE. I eto nas zaista u onom ćorsokaku zvanom licemerje. Neko ciničan mogao bi zaključiti da sam pomislio da je pola miliona ljudi ove zemlje i susednih krajina uz rame pokojnom Gojku Pavlu patrijarhu u veri i skromnosti. Ali, nije neophodno biti visoko inteligentan pa shvatiti da veliki broj tog sveta ne samo da ne poštuje neke osnovne ideje hrišćanstva, nego ih, naprotiv, direktno i nedvosmisleno poriče. Evo samo jednog dokaza: vladike Lavrentije, Filaret, Irinej i mnogi drugi imaju automobile i džipove od kojih svaki vredi nekoliko desetina hiljada evra. Kakva je to skromnost? Možda pravoslavna? Pa protiv toga se i Gojko Stojčević bunio i opominjao ih da su prešli granice elementarne pristojnosti. Međutim, oni su se po potrebi skrivali iza imena Gojka Stojčevića jer su znali da je u očima stada on personifikacija za siromaštvo u SPC i kao takav je bio idealan zaklon za njihove kriminalne rabote i sticanje materijalnih vrednosti. To je ona ista vrsta licemerja koju smo doživeli pred kraj Brozovog života i nakon njegove smrti. Sećam se da su gotovo svi plakali toga dana, a ostala je zapamćena i pesma: „Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“. Ubrzo su putevi sami od sebe skrenuli, a oni su, ti licemeri i njihovi sledbenici, čestiti i pošteni kao uvek, ostali mirni dok se, takođe sama od sebe, rastakala velika multietnička tvorevina zvana Jugoslavija. To smo videli i pre šest godina kada je ubijen premijer Đinđić. Još čovek u raku nije spušten, a oni koji su ga do smrti sledili na putu ka Evropi, pohrlili su u kohabitacioni zagrljaj srednjovekovnom Vojislavu Koštunici, onog kome se građanin Luković Milorad dobrovoljno predao, onom koji je pravoslavno hrišćanski smeran i fotogeničan samo kada ga fotografišu sa “kalašnjikovim” u ruci.
E ti i takvi su politički pastiri mnogim ovcama sa pravom glasa u ovoj zemlji. I zato je proglašena trodnevna žalost, zato da se stado sakupi, da se prepbroji i zdušno i tužno zableji pod vedrim i svetim srpskim nebom, onim istim nebom pod kojim toliki siroti leže na hladnim železničkim prugama i čekaju da im odozgo padne još prošle godine zarađena plata kako bi umesto sopstvenih prstiju konačno pojeli komad mesa ili kačkavalja.
Sinisa Boljanovic's Blog 