Sve je počelo u Nemačkoj 1933, a nastavilo se i gotovo neprekidno traje u Srbiji poslednjih dvadeset godina.
Dvoglava ptica bezglavog režima najpre je odletela na Kosovo polje, a potom se pričešćena svetom krvlju predaka prizemljila na Dedinju i odatle zakliktala mržnjom protiv političkih , verskih i kulturnih razlika na prostoru Brozove Jugoslavije. Samo dve i po godine je dremala, a onda je ponovo raširila kandže i krila nad Srbijom, zemljom koja joj je pružila utočište.
Nekoliko godina unazad, svedoci smo različitih oblika zločina i nasilja na ulicama Beograda. Žrtve su bili pripadnici drugačijih verskih, političkih i seksualnih opredeljenja. Poslednja među njima je Bris Taton, mladić iz Tuluza, navijač istoimenog fudbalskog kluba. Na njega je 17. septembra, u „gradu otvorenog srca“, pod otvorenim nebom nebeske Srbije nasrnuo poslednji nacistički ološ u Evropi, srušio ga na pločnik i besomučno gazio samo zato što je imao drugačije ime, što je govorio drugačijim jezikom i što je nosio drugačiji navijački šal.
Da li je to nacistički zločin? Jeste. Ko ga je počinio? Nitkovi koje je nezvanična politika ove zemlje regrutovala i pripremila za takvo gnusno nasilje, od čijih je posledica, dvanaest dana kasnije, Bris Taton preminuo.
Danas, dva dana posle toga, neki pospani momci i devojke, konačno su se probudili, rekao bih ne sasvim samostalno, i okupili se ispred Filozofskog fakulteta pod filozofskim geslom: „Stop nasilju!“
Naravno da je bilo potrebno, čak nužno, pored izraza saučešća francuskom narodu, izraziti javni protest protiv nacizma na beogradskim ulicama. U ovakvoj zemlji kakva je Srbija to bi se od danas moralo činiti svakoga dana. Ali, zašto se pod istim geslom podmlatci partija na vlasti nisu okupljali kada su u Beogradu rušene strane ambasade, kada su paljene džamije, kada su potpisivane međustranačke deklaracije o pomirenju, kada su na ulicama premlaćivani Romi, Hrvati, Australijanci, Poljaci, kada se otvoreno i glasno pretilo pripadnicima seksualnih manjina, kada je rukom Borisa Tadića otvorena škola „Srbija“ u sred države u kojoj su u ime naroda koga na(r)cistički želi da predstavlja počinjeni toliki zločini. Da li su tada, zajedno sa svojim stranačkim liderima, verovali da će nacizam sam od sebe nestati sa prestoničkih ulica?
Protest „Stop nasilju“ ne bi bio potreban, a Bris Taton i mnogi drugi danas bi bili među živima, da su upravo oni koji su se danas gurali u prve redove i koji su davali bljutave izjave za medije odgovorno sprovodili Ustav Republike Srbije. Da li u miru, kao i u ratu, postoji neka vrsta komandne odgovornosti? Naravno da postoji, samo što se ta odgovornost u miru zove politička odgovornost. Ko bi, sledeći tu logiku, trebalo da bude odgovoran za nacizam na ulicama Beograda i mnogih drugih gradova širom Srbije? Oni koji njome vladaju, a to su Boris Tadić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić i svi njihovi ministri i ministarke, svi oni koji su danas licemerno protestvovali protiv nasilja. Oni su tražili podršku građana da bi sprovodili Ustav, oni su se zakleli da će taj Ustav poštovati, oni su zbog toga i odgovorni za sve potonje žrtve nacizma u Srbiji.
Sve je počelo u Nemačkoj 1933, a nastavilo se i trajaće u Srbiji dok god Boris Tadić i njegova socijal-demokratska koalicija ne budu odgovarali za nesprečavanje nacizma.
Sinisa Boljanovic's Blog 